Gen 8 | SrKDEkavski | STEP | А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да узбије воду.

Genesis 8

1 А Бог се опомену Ноја и свих звери и све стоке што беху с њим у ковчегу; и посла Бог ветар на земљу да узбије воду. 2 И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде. 3 И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше после сто педесет дана; 4 Те се устави ковчег седмог месеца дана седамнаестог на планини Арарату. 5 И вода опадаше све већма до десетог месеца; и првог дана десетог месеца показаше се врхови од брда. 6 А после четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који беше начинио; 7 И испусти гаврана, који једнако одлеташе и долеташе докле не пресахну вода на земљи. 8 Па пусти и голубицу да би видео је ли опала вода са земље. 9 А голубица не нашавши где би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још беше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег. 10 И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега. 11 И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који беше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље. 12 Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати. 13 Шест стотина прве године века Нојевог први дан првог месеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суву. 14 А другог месеца двадесет седмог дана беше сва земља сува. 15 Тада рече Бог Ноју говорећи: 16 Изађи из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом; 17 Све звери што су са тобом од сваког тела, птице и стоку и шта год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи. 18 И изиђе Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим. 19 Све звери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изиђоше из ковчега. 20 И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свих птица чистих, и принесе на жртвенику жртве паљенице. 21 И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу свом: Нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човечијег зла од малена; нити ћу више убијати све што живи, као што учиних. 22 Од сада докле буде земље, неће нестајати сетве ни жетве, студени ни врућине, лета ни зиме, дана ни ноћи.